Po­pu­lar­na vo­di­telj­ka Su­za­na Man­čić po­no­vo je na ma­lim ekra­ni­ma sa autor­skom emi­si­jom „Su­za­nin iz­bor”, a baš tim prin­ci­pom ru­ko­vo­di se i u ži­vo­tu, u kom su oko­sni­ca nje­ne kćer­ke Te­o­do­ra i Na­ta­li­ja. I ove go­di­ne ne­ka­da­šnja lo­to dje­voj­ka or­ga­ni­zo­va­la je tra­di­ci­o­nal­nu žur­ku u svom do­mu ko­ju ona i nje­ni pri­ja­te­lji zo­vu ki­će­nje jel­ke. Ra­ni­je su na taj dan, 17. de­cem­bra, sta­vlja­li i ukra­se, ali sa­da je ri­je­ši­la da ura­di ra­ni­je ka­ko bi mo­gli da uži­va­ju u mu­zi­ci, do­broj hra­ni i pi­ću.
- Ki­će­nje jel­ke bi­lo je ljep­še od svih do­sa­da­šnjih. Ima­li smo fe­no­me­na­lan or­ke­star, bi­lo je za­do­volj­stvo slu­ša­ti Da­vo­ra Jo­va­no­vi­ća i nje­gov bend. Po­sle njih, mo­ji pri­ja­te­lji svi­ra­li su kla­vir i gi­ta­ru bez jed­ne ži­ce, ali ni­šta nam ni­je sme­ta­lo i osta­li smo do ka­snih sa­ti. Sve je bi­lo sa­vr­še­no. Bi­lo je mno­go mla­dog svi­je­ta, do­šli su Te­o­do­ri­ni i Na­ta­li­ji­ni dru­ga­ri. Vo­lim ka­da na­ši pri­ja­te­lji do­ve­du svo­ju dje­cu pa bu­de fi­no dru­že­nje i svi­ma pri­ja da pro­vo­de vri­je­me s na­ma. Hra­nu je spre­ma­la Ža­kli­na ke­te­ring, že­na ko­ja mi po­ma­že u ku­ći, po­što ja ni­sam sti­gla - pri­ča Su­za­na ko­ja bli­sta od za­do­volj­stva jer je po­sle pa­u­ze po­no­vo po­če­la dru­že­nje sa gle­da­o­ci­ma, ovo­ga pu­ta na te­le­vi­zi­ji KCN.
- Kad god u ži­vo­tu poč­neš ne­što da ra­diš, va­žno je da to bu­de uspje­šno. Ta­ko je i sa­da, kre­nu­li smo do­sta do­bro i ve­o­ma sam za­do­volj­na. Čo­vjek mo­ra da se bo­ri za svo­je po­zi­ci­je, šou-bi­znis je ču­dan i tu uvi­jek ra­di­te kao da je pr­vi put.
Su­za­nu je ove go­di­ne svo­jom vje­rid­bom iz­ne­na­di­la sta­ri­ja na­sled­ni­ca Te­o­do­ra, a iako su mno­gi po­le­mi­sa­li oko raz­li­ke u go­di­na­ma iz­me­đu nje i nje­nog iza­bra­ni­ka, vo­di­telj­ka po­dr­ža­va sva­ki kćer­kin iz­bor.
- Sve ne­što mi­slim da je ra­no, da ne žu­ri... Ima­la sam dru­ga­či­je pla­no­ve sa sta­ri­jom kćer­kom, a on­da mi je mla­đa na­sled­ni­ca Na­ta­li­ja re­kla: Bo­že ma­ma, ti si ima­la pla­no­ve, pa to je njen ži­vot, šta ti ima da pla­ni­raš! Dje­ca te vra­te na pra­vi put i pro­svi­je­tle. Ka­ko vri­je­me pro­la­zi, ja sam sve opu­šte­ni­ja, sprem­na sam na sve i na to da po­sta­nem ta­šta i ba­ka, ka­ko bu­de ne­ka bu­de, sa­mo ne­ka mi je Te­o­do­ra sreć­na i za­do­volj­na – pri­ča Man­či­će­va i go­vo­ri o svo­jim osje­ća­nji­ma na­kon što se nje­na kćer­ka pre­se­li­la u dru­gu dr­ža­vu.
- Ka­da se pr­vi put oti­snu­la u ino­stran­stvo u ne­ki no­vi ži­vot, po­sla­la sam joj po­ru­ku da mi ne­do­sta­je, a ona mi je od­go­vo­ri­la: Ma­mi­ka, na­vi­ka­vaj se. Ni­šta tu­žni­je ni­je mo­gla da mi na­pi­še, ali do­bro, živ čo­vjek na sve se na­vik­ne.
Šar­mant­na vo­di­telj­ka pre­po­zna­tlji­vog osmje­ha si­gur­na je da će joj 2016. go­di­na bi­ti rad­na, ali is­ti­če da ona to vo­li i da joj ne sme­ta.
- Te­o­do­ra je di­plo­mi­ra­la, to je za ro­di­te­lje naj­bit­ni­je, a Na­ta­li­ja će sle­de­će go­di­ne ot­ka­či­ti dru­gu go­di­nu fa­kul­te­ta. Po­la­ko osje­ćam olak­ša­nje, za­to što sam stal­no bi­la u ne­kom gr­ču da upi­šu i za­vr­še ško­lu... Me­ne je ži­vot u ne­ko­li­ko na­vra­ta li­je­po iz­ne­na­dio, pa ne­ka bu­de ta­ko i nji­ma, ne­ka osje­te šta zna­či sud­bi­na. Oči­gled­no je da ću na­red­ne go­di­ne vi­še po­sve­ti­ti se­bi. Mo­ja se­stri­či­na Ne­ve­na di­plo­mi­ra­će 2016. i ona od­la­zi, pa sam mo­joj Na­ta­li­ji re­kla: Osta­je­mo ti i ja sa­me ako i ti ne zbri­šeš ne­gdje. Ma­da, mo­žda i ona ode za Ame­ri­ku da pra­vi ka­ri­je­ru fo­to­gra­fa – za­klju­ču­je Su­za­na.
Pri­re­di­la: A.Š.